Biti dobar čovek je jedini pravi kvalitet
Danas zvuči neverovatno, ali početkom 2000-ih u novosadskoj Ulici Laze Telečkog postojala su samo dva kafića. Teško je i zamisliti da je to nekad bila neugledna ulica u stogom centru, istrošenog i hrapavog asfalta pogodnog jedino za uspavljivanje beba u kolicima. Ko nije bio redovan gost, recimo, Martha’s pub-a, u ulici bi se zadesio samo zato jer je promašio „skretanje kod Albukerkija“ ili, u najboljem slučaju, jer je gledao kako da najbrže stigne do, ništa manje neuglednog, Trifkovićevog trga. Bukvalno na korak od centralne gradske ulice, opstojavala je oaza mira, i bez previše prolaznika, pa su tu stanovnici Laze Telečkog najnormalnije parkirali svoje automobile ispred svojih domova…
Negde u osvit početka tranformacije te mirne ulice u njenu suštu suprotnost – nanizane lokale s glasnom muzikom i masom ljudi koji se tiskaju u njenim uskim gabaritima, bukvalno „na trk“ od čuvene „Marte“, gde je kao i mnogi drugi „ordinirao“, Andrija, svima znan kao Brica, u Mite Ružića 2003. godine otvara berberski salon „Čaroliju“. Ko je tada došao do lokala u tom kvartu, mogao je da napravi lepu ugostiteljsku karijeru. Ali, jedno je voleti sedeti u kafićima, drugo je voditi taj biznis. Andrija je voleo ovo prvo, voli vala i danas kada ima svoju kafanu, ali se držao onoga što je znao da radi, za šta se školovao – da šiša mušterije.
Nije to bio običan berberski salon i ne samo po tome što su se u prvo vreme termini zakazivali sms porukama, ponekad i telefonskim pozivom: bio je poseban zbog gazde, a atmosfera koja je svima godila poticala je upravo od njega. Zbog jednog stava podsećao me je na Borisa Dvornika iz serije „Velo misto“ koji je, sećate se, stalno mušterijama pridikovao „neću politiku u svoju butigu“. Tako i kod Andrije: sve je kod njega moglo – i da se poruči kafa po koju je išao u ono malo tada postojećih kafića, i da se bira muzika na laptopu, i da se puši, i da se bome popije – samo nije dozvoljavao da se priča o politici.
„Politika deli ljude“, objasnio mi je još onomad takav stav.
I svi među mušterijama su taj stav prihvatali, u redu, možda isprva ne baš rado: i profesori univerziteta, i redovno neki stranci koji sasvim sigurno na uređivanje nisu dolazili zbog prihvatljive cene, i ekipa iz „Marte“, pa i njegovi drugari sa Detelinare koji su ili došli na vikend iz zatvora ili su se pred svima hvalili kako su konačno na slobodi…
„Nema tu neke posebne fore. Znali si me svi kao ekstroverta koji puno priča, simpatičnog za slušanje a ne toliko zbog friziranja (smeh). Različiti ljudi, različiti životi, karijere, godine života, ali je svima nekako prijalo da budu tu.“
I, nekako je bivalo skroz normalno da mušterije koje prolaze pored „Čarolije“, baš kao da sreću svog dobrog komšiju, u prolazu svrate tek da ga pozdrave ili mu mahnu ugledavši ga kroz izlog kako se mota oko mušterijine glave.
Kasnije, i da bi samo donirali novac za humanitarnu akciju koju je pokrenuo…
Nije bilo neuobičajeno ni da mušterija povremeno naleti na radove ili priprema za radove, i to je, uz sve navedeno, takođe umelo da oduševi kod Andrije: ta stalna potreba za inovacijama, uvek u korak s vremenom ali i ukusima mušterija. Nije se ugledao na starije kolege iz branše koje su renoviranje svojih lokala izbegavali pravdajući se da su mušterije „navikle na takve kakvi su“.
Lokal je Andrijin već imao svoju čaroliju i znao je on, kao i njegove mušterije, da nikakvo renoviranje, ma ni novi podovi u tamnijim tonovima, zidovi ili stolice, to ne može ugroziti.
„Moj moto je: prilagodi se, prilagodi se, prilagodi se, teraj dalje, prilagodi se, ne robuj starim navikama, robuj samo starim drugarima. U poslu nema stajanja ako misliš da preživiš.“
I nikad nije stao ni s ulepšavanjem mušterija, niti svog berberskog raja, takoreći berberaja, niti je prestajao da se prilagođava.
Sa kumom Đetom, iskusnim novosadskim ugostiteljem, „nakon jedne burne noći“ dolazi na ideju o stvaranju novog raja, PUBeraja. Laze Telečkog tada se već uveliko prepoznaje po kafićima i noćnom životu, no Puberaj ipak ne postaje samo to, već i mesto u koje se dolazi jer ima vajb gradskog života ali i da bi se ubilo vreme do termina za šišanje u BerbeRAJU (e, da: i način zakazivanje termina se prilagođavao vremenu, pa se danas to radi isključivo preko sajta). Pre toga je, kaže, na festivalu Devet u Beogradu imao svoj stejdž gde je šišao posetioce pa se nova ideja sama nametnula.
Širio se, istovremeno, i izvorni posao, pa je Andrija uposlio mladu snagu u Berberaju, a onda je stvorio i raj za ulepšavanje žena – FeniRAJ.
„Širenje posla se prosto nametnulo, bio je i previše posla, radio sam od 8 ujutro do 9 uveče i stalno smo bili puni.“
Kratka je Ulica Mite Ružića, ali ispostavilo se da je dovoljno velika da se proširi i za raj za gurmane – Puberaj dobija kuhinju. Zašto imati samo jedan raj kad ih možeš imati više?
„Kako bi nazvao ovaj mini-kompleks? Ne znam, možda utopija. Vidi, mi samo činimo da ljudima bude bolje, da se osećaju bolje – oni koji se ošišaju da izgledaju lepše, oni koji popiju koktel ili kafu da su bolje, ovi koji pojedu da su siti.“
Rad su ljudima, priznaje, najteži je posao. „Da sam svu ovu energiju uložio u prodaju pločica, em bi ih više prodao em bi više zaradio.“
Jeste teško, ali mu skoro dvadesetogodišnje iskustvo u radu sa ljudima danas i te kako pomaže. Pre svega, kod zapošljavanja ljudi u rajeve u Mite Ružića: u njima danas radi čak 30 zaposlenih.
Kod zapošljavanja, najvažniji mu je kriterijum – da si dobar čovek. „Sve ostalo ću ih naučiti, i o šišanju i ostalom, ali ovo nosiš u sebi, to se ne da naučiti. Biti dobar čovek je jedini pravi kvalitet koji treba i mora da se održava i neguje, iz toga samo dobro može da izađe.“
„Prepoznam ko je dobar a ko ne kroz razgovor s kandidatima, ali to najpre vidiš po njima. Ide mi to jer već skoro 20 godina svakodnevno radim s ljudima. Ponekad i ne prepoznaš lošeg čoveka, ali on sam ubrzo ode…Raduje me da i dalje ima dobrih ljudi, baš dobrih, ali su uglavnom tihi, treba ih tražiti. Raduje me i to da i kad odu od mene, znam da ostaju dobri ljudi.“
Ti dobri ljudi sa kojima Andrija svakodnevno radi dokazali su to u humanitarnim akcijama po kojima je Brica u ovom gradu odavno poznat.
„Divno je kad imaš takav tim ljudi, jer kad se rodi ideja za neku humanitarnu akciju, ona vrlo lako klikne u timu i odmah se bacamo na posao.“
Brica i tim mlađih brica povremeno organizuju humanitarna šišanja – oni svoje usluge ne naplaćuju već mušterije ostavljaju donacije, onoliko koliko žele ili mogu. Ima dosta onih koji samo svrate da bi ostavili novac, dok šišanje ostavljaju za neki drugi termin. Slobodni, naravno.
Sve je krenulo 2008. godine kada je Andrija inicirao akciju za pomoć malom Petru Jevtiću, kojem je bila potrebna rehabilitacija nakon pada s visine. U „Čaroliji“ je prikupljeno više od 200.000 dinara a u čitavom gradu 2,4 miliona. (Sećam se dobro kako o toj akciji nije želeo da govori za medije. „Bilo je i tada a i sad ima ajkula u medijima koji namirišu krvi i ustreme se na to, pa sve bude bezveze i izgubi se poenta.“)
„Desio se talas empatije, uvideo sam da su ljudi spremni da pomognu, i onda je nekako bilo glupo da se takva neka akcija ne ponovi. Za sve ove godine pomagali smo i Dom u Veterniku, socijalno ugroženima, kupili smo invalidska kolica jednog mališana, a sad smo došli do modela da nabavljamo ono za šta nam iz Dečje bolnice kažu da im je neophodno, pa smo tako u poslednjoj akciji skupili novac za kupovinu tri respiratora.“
Humanitarne akcije koje je organizovao, kaže, ne broji – važno mu je samo da se uspešno sprovedu i da novac stigne onima kojima je potreban. Takođe, i da sve bude transparentno – da se u prisustvu nekoliko svedoka otvara kutija s donacijama, i da se potom javnost upozna s tim koliko je novca prikupljeno, da se prikažu uplatnice… “Sve mora da bude čisto“, napominje Andrija.
„Da li sam se razočaravao u manjak empatije drugih ljudi? Jesam, ali ne u meri da bih zbog toga odustao od humanitarnog rada. Dovoljno je da ono što gajiš oko sebe bude ok, pa da si i ti ok. Znam da smo svojim akcijama podstakli i druge ljude da pokrenu i učestvuju u humanitarnim akcijama, to je normalna stvar. Ali, nemam vremena da brinem o tome da li je ok što to ne radi mnogo više njih, ja brinem da ovo što sam pokrenuo živi i opstane, brinem da obezbedim dovoljno posla za 30 ljudi koji su ovde zaposleni i da dam sve od sebe da to bude najbolje što umem. Nekad od silnih obaveza zaboravim na sebe i na to što sam srećan što sam živ. Mi koji ovde radimo imamo dovoljno za sebe i dobro je za nas da bar dva puta godišnje pomognemo onima koji nemaju.“
Nema nameru da stane i da odustane od prilagođavanja. Niti od humanitarnih akcija.
„Imam snage i lud sam“, kaže mi uz svoju čuveni osvajajući osmeh.
Nije zato više toliko lud za motorima, priznaje da već deset godina vozi samo bicikl. „Nisam batalio motor nakon jedne nesreće, već nakon njih deset.“
Živi od 1999. na Novom naselju, a pre toga je od rođenja 1981. bio Detelinarac. Ima porodicu.
Denis Kolundžija (VOICE, foto: privatna arhiva)
